Jokić ogolio neveselu istinu, Đoković udario pečat

Mnogima u "zemlji košarke" nije se nimalo svidelo kada je Nikola Jokić onomad, u svom lakonskom, naizgled nezainteresovanom stilu, konstatovao "Mi, Srbi ne volimo košarku, mi volimo da pobeđujemo...". Kako zaboga, kada je sa ovog komada Balkana poteklo toliko igračkih i trenerskih košarkaških genija, a naša reprezentacija se naosvajala medalja na velikim takmičenjima (istina, više u vreme Jugoslavije nego u samostalnoj eri države)?!

Kada je Partizan bio prvak Evrope, a klinci masovno igraju basket po parkićima i školskim dvorištima?! Zar baš košarkaši nisu svojim evropskim zlatom, posle tek ukinutih sportskih sankcija 1995. godine, isprovocirali legendarni doček Đorđevića, Divca, Bodiroge, Danilovića, Paspalja i ostalih atinskih junaka ispod balkona Skupštine Beograda, a oni postali nadaleko čuvena tradicija?!

Kako kada cela planeta zna za ludu atmosferu na evroligaškim mečevima Crvene zvezde i njenog večitog rivala?! Jedan od najboljih NBA igrača svih vremena nije se upuštao u polemiku, samo je pustio vreme da potkrepljuje kratko, jasno i sažeto sročenu neveselu istinu o tome da naš narod više "lože" vrhunski rezultati i trofeji nego sam sport. Generalno.

"Publika me je malo razočarala. Nije je bilo u broju koji smo očekivali, nadam se da će sutra da se sve popravi", bez dlake na jeziku je izgovorio selektor Dejvis kup reprezentacije, Viktor Troicki, nakon prve ture mečeva sa Litvanijom u praznjikavom niškom "Čairu", za važan ostanak u Svetskoj grupi 1 takmičenja, celih 16 godina nakon što je Srbija postala nezvanični planetarni šampion u "reketanju".

S Novakovim teniskim tihovanjem, u veteranskim takmičarskim godinama, počelo je i srpsko skretanje pogleda sa skupog sporta, čiji se koreni u srpskoj zemlji nisu primili ni u šampionskoj eri Monike Seleš. Samo još mediji jedva čekaju svaku vest o Đokoviću.

Tada se tražila karta više, "Bogradska arena" je podrhtavala od delirijuma na tribinama, a potonji teniski G.O.A.T, Novak Đoković, Tipsarević i Zimonjić na licu mesta su ispunili javno dato obećanje i međusobno se ošišali na "nularicu". Finalne duele za "salataru" prenosilo je 36 televizijskih kuća, a slika i ton slavlja sa trubačima, ispred hale, otišli su u 170 država.

Slučajni prolaznici mogli su da pomisle da je Srbija teniska velesila, a njeni ljudi ludi za drečavo žutom lopticom. I omašili bi. Nacija je samo bila i ostala opijena NAJ od NAJ momentom, još tada zadivljena harizmatičnom ličnošću Novaka, koga ni roditeljski dugovi, zbog njegove karijere, ni problemi sa vizama nisu naterali da prihvati britansko državljanstvo i zaigra za njenu reprezentaciju. 

Decenijama smo rano ustajali ili kasno odlazili na spavanje zbog Noletovih mečeva na Australijan Openu, Vimbldonu, US Openu... s njim preživljavali rezultaske drame i razne nepravde prema vlasniku rekordna 24 Grend slema..., dok nije namirio dušu osvajanjem olimpijskog zlata i slušanjem "Bože pravde" u Parizu, pa stavio privatan život ispred tenisa.

S njegovim teniskim tihovanjem, u veteranskim takmičarskim godinama, počelo je i srpsko skretanje pogleda sa skupog sporta, čiji se koreni u srpskoj zemlji nisu primili ni u šampionskoj eri Monike Seleš. Samo još mediji jedva čekaju svaku vest o Đokoviću, jer su najčitanije i najgledanije, uz one o Crvenoj zvezdi, Partizanu i prijatelju mu Jokiću. Čim ode u penziju, njegovo povlačenje će tenis, ovde, vratiti u rubriku "ostali sportovi".