Mi imamo mišljenje, a odluka je samo njegova

Nismo bili u njegovim patikama. Na njegovim treninzima. U njegovom životu. Samo smo posmatrači, pratioci, uživaoci i oni koji imaju pravo na mišljenje. Mi smo samo notirali kako beleži uspehe, niže rekorde, unosi novine, promene, menja sport. Nismo se slagali sa mnogim odlukama, nismo ni morali, nismo pitani, a nismo ni uticali na njih.

One su dolazile, mi smo ih prihvatali jer su, dugoročno gledane, bile prave. Promenile su mnogo toga. Ne samo u tenisu. Stajao je iza njih, ne objašnjavajući da li je to dobro ili loše. Za njega su bile neophodne i ispravne. Jer ih je poštovao i samo pomerao granice.

Iz turnira u turnir je napredovao, dosegao visine o kojima će se uvek pričati. U tim patikama, koje nikada nećemo obuti, ispisivao je nove stranice uspeha, godinu po godinu. Na Grend slemovima, mastersima, ATP listi, običnim turnirima, Olimpijskim igrama, i van terena...

Dve decenije fer-plej borbe, bespoštedne, mentalne i fizičke, uzele su ga, naterale su ga "povuče ručnu". Želja i dalje postoji, ljubavi ne manjka, ali telo pamti, telo posustaje, godine čine svoje. Zna i on to. Odlično zna, ali se ne predaje, jer nikad nije. Njujork mu je to pokazao na najsuroviji, najbolniji način. I sigurno će agonija koju je tamo preživeo uticati da napravi još jedan korak u karijeri. Najvažniji.

Da li je postao G.O.A.T? Mi i o tome imamo mišljenje, naravno, on se nije time previše bavio. Imao je uvek nove ciljeve, nove granice za pomeriti. Godinama... A one su prošle. Donele mnogo toga, njemu, tenisu, sportu i nama koji imamo mišljenje. A onda, čini se su počele da postaju najvažnije, da prave razliku, da se vide, prepoznaju na njemu, da pokazuju da ih nije bilo lako proći, što je i razumljivo.

Počele su da postaju teže, da bole, čak i nas sa mišljenjem. Ne tako davno, možda posle tih Igara u Parizu, 2024. i oni koji su bili najčešći kritičari, znali su da je obrnuo igricu. Da više nema izazova, da treba da uspori, da prizna da je došlo vreme da prepusti "palicu" nekim mlađima.

I desilo se, jesu došli, jesu iskočili, jesu počeli da osvajaju pehare. Ali on je i dalje bio tik uz njih. I dalje je povremeno delio ozbiljne teniske (i životne) lekcije, dok su stajali mirno pred njim. Ni kada je bilo najteže nije odustajao, nije ni sada, nije tako satkan da se povlači kada više nije lako. Naprotiv, to je uvek bila iskra koja ga je terala da gura više, jače, bolje, dalje...

I trudio se. Probao je. I išlo je ponekad, čak i preko granica zdravog razuma. Ali sve ređe, manje. Očekivano. Nije nadčovek, iako je bilo trenutaka kada smo svi mi koji imamo mišljenje na trenutak i to pomislili (recimo na Vimbldonu 2019. u epskom finalu sa Rodžerom Federerom).

Dve decenije fer-plej borbe, bespoštedne, mentalne i fizičke, uzele su ga, naterale su ga "povuče ručnu". Želja i dalje postoji, ljubavi ne manjka, ali telo pamti, telo posustaje, godine čine svoje. Zna i on to. Odlično zna, ali se ne predaje, jer nikad nije. Njujork mu je to pokazao na najsuroviji, najbolniji način. I sigurno će agonija koju je tamo preživeo uticati da napravi još jedan korak u karijeri. Najvažniji.

Dakle, nismo bili u njegovim patikama, i samo imamo pravo na mišljenje, ne na odluku, on je taj koji će je doneti, a mi? Naravno imaćemo mišljenje, ali ćemo morati da je poštujemo.