"Pukovnik ili pokojnik", treće opcije nema

Odavno u Fudbalskom klubu Partizan nije kao drugde, u toj meri da ni promocija Saše Ilića u trenera prvog tima davnašnjeg vicešampiona Evrope, na najnižim granama u njegovoj osam decenija dugoj istoriji, nije bila nalik sličnim prigodama. (Ne)očekivani naslednik Srđana Blagojevića izgledao je kao neko ko se zaista vratio kući.

Ne kao u frazi izanđaloj od silnog habanja, već stvarno. Seo je pred silne mikrofone i kamere kao za trpezarijski sto sa sinom Nikšom, ćerkom Nevom i suprugom Tijanom, širokog osmeha, iskričavog pogleda, raspoložen za priču... Kao da nije celu igračku karijeru bežao od eksponiranja te vrste, koliko ga noge nose, poput đavola od krsta. 

Delovalo je da ga se i "sedma sila" zaželela i jedva dočekala, čak i oni bez prethodnih dodirnih tačaka sa legendom crno-belih, čovekom retke skromnosti i neposrednosti, pa je bilo gomile "na ti" pitanja i odgovora. Neupućeni su lako mogli da pomisle da "cveta cveće" u "Partizanovo preduzeće", a da su se prisutni okupili samo jednim lepim povodom više. 

Međutim, istina je potpuno drugačija. Dolazak igrača s rekordnim brojem mečeva u jednom od dva najveća srpska kluba, jeste preko noći ublažio opor utisak o nezapamćenom obračunu dva tabora u upravi Partizana, isprva "elegantno", po kancelarijama i svlačionicama, a onda u javnom prostoru, na radost medijskih centrifugi "prljavog veša". Ali, ne može da zabašuri činjenicu da otišli Predrag Mijatović nije bio bez pristalica, a opozicija nikada ne spava, odnosno da su i jedni i drugi svojim (ne)delovanjem načinili veliku štetu. 

​Saša Ilić nije Supermen. A, sat je već počeo da mu otkucava, baš zato što je to što jeste vreme će mu se meriti drugačije nego drugima.

Angažovanje takvog, do srži, "grobarčine", čiji glas pobune navijači nisu mogli da čuju ni kada su pojedini stranci tetošeni a on, na "majke mi, isplatićemo ti", pristajao na odugovlačenja isplate primanja, jeste bljesnuo kao tračak nade pristalicama Partizana, umornih i posustalih od apsolutne dominacije Crvene zvezde. Ali, ne može nikako da prikrije, kao krater posle pada meteora, dubok jaz između "večitih rivala".

Toliko je sve na strani crveno-belih da se ni sam Ilić nije usudio da izgovori bilo kakva obećanja. Kao što bi bilo protivno razumu da iko pomisli da neko ko zna sve o fudbalu, ali se još uči trenerskom poslu, ima nekakav čarobni štapić. Pa će čim mahne crno-beli skinuti komšije sa šampionskog trona, talentovani dečaci, kao nekada, hrliti u klupsku Omladinsku školu, moćni sponzori i skauti velikih evropskih klubova prestati da zaobilaze stari stadion "JNA"... 

Saša ima ime, autoritet znanja, (zasad) bezrezervnu podršku i zaleđe poslodavaca (pre svega generalnog direktora Danka Lazovića), obećan mu je i širok uticaj u selektiranju pojačanja (videćemo s kakvim budžetom)... ali, nije Supermen. A, sat je već počeo da mu otkucava, baš zato što je to što jeste vreme će mu se meriti drugačije nego drugima. I zato može biti samo "pukovnik ili pokojnik" u ovoj avanturi života. U društvu i narodu, u kome kao u antologijskom delu Dušana Kovačevića "Dvadeset srpskih podela" (Kako se Srbi množe deljenjem) nema sredine. Sale, nek' ti je bog u pomoći!