Milvoki Bruersi - 57 godina u nastajanju

Put do slave je iscrpljujući, mukotrpan i naporan. Uspeh nije konačan, neuspeh nije fatalan: hrabrost da se nastavi je ono šta se računa. I zato, što je prepreka veća, to je veća slava u njenom savladavanju. Bilo je dosta srceparajućih momenata, neopisivih razočaranja i neuspeha za Milvoki Bruerse, ipak, na kraju je sve to vredelo jer su prvi put u istoriji svoje franšize podigli Komesarov pehar.

Ova titula se dugo čekala, još od onog davnog dana, pred sam kraj prolećnih priprema 1970. godine, kada je kamion sa opremom ekipe Sijetl Pajlotsa bio natovaren u Arizoni - dok tim još nije znao gde će mu biti dom, jer je sudska odluka trebala da utvrdi da li kamion kreće nazad za Sijetl ili u Milvoki.

Građani Milvokija, kao i čitave savezne države Viskonsin, su prihvatili Bruerse širom raširenih ruku, jer su skoro osetili kako je to izgubiti jednu sportsku franšizu - pet godina ranije su ostali bez Brejvsa koji su se preselili u Atlantu.

Milvoki jeste bio najbolji tim ove sezone i napokon je uspeo da kruniše ovu eru titulom, ali najbitnije jeste shvatiti da ovaj uspeh nije bio preko noći. Ovo je rezultat izuzetno napornog rada, velikog truda, posvećenosti i žrtvovanja ličnog uspeha zarad višeg cilja.

Nije bila bajna fabula na startu, šta više, bio je trnovit put sve do prvog pojavljivanja u Jesenjem klasiku 1982. godine, kada su Bruersi bili poraženi od strane Seint Luis Kardinalsa u sedam utakmica. Od tada, u narednih 35 godina, Milvoki Bruersi su bili irelevantni u bejzbol svetu, do te granice da su u jednom momentu promenili ligu i nije se osetila razlika. Ipak, 2018. godina je označila početak zlatne ere ove franšize. Dolaskom Krega Kaunsila i Peta Marfija, dovođenje Kristijana Jelića u svom zenitu i uspostavljenje jednog od najboljih sistema za razvijanje mladih igrača je katapultirao Milvoki blizu samog vrha ovog sporta.

Osam pojavljivanja u plej-ofu u poslednjih devet sezona, šest osvojenih divizijskih titula i čak 770 pobeda od 2018. (četvrti najbolji učinak u tom vremenskom periodu) su bila izvanredna dostignuća za jednu malu franšizu. Svi su ih hvalili i divili im se šta su sve uspeli da ostvare uprkos tome da nisu u stanju da održe visok platni spisak. Ali, niko se nije istinski plašio njih, jer su iznova u prethodnim doigravanjima pružali veoma slabe partije i uglavnom poklekli pred "velikim, strašnim" Dodžersima.

Zdravo za gotovo su svi uzimali uspeh Milvokija u regularnoj sezoni, zbog tih neuspeha u plej-ofu, ne gledavši širu sliku i ono šta nailazi – a to je bila jedna nezaustavljiva i neumoljiva ekipa koja je gazila sve pred sobom ove sezone.
Sa lakoćom su osvojili ponovo diviziju, imali najviše pobeda u regularnoj sezoni (postavili rekord franšize) i više puta zabeležili trijumf od makar 20 poena. Ako to nije bilo dovoljno, u plej-ofu su podigli nivo svoje igre i pokazali jednu vrstu dominacije koja nije skoro bila zabeležena.

Čovek koji je najviše zaslužan za ovaj uspeh jeste Pet Marfi, koji je postao menadžer pre tri sezone nakon odlaska Kaunsila u Čikago Kabse. Marfi je promenio kulturu u svlačionici i uveo neophodan intenzitet i oštrinu. Njegovo liderstvo, filozofija, rad i poverenje koje je ukazao u mlade igrače se isplatila, jer su upravo te zvezde u nastajanju napravile razliku. Džekson Čurio, Kuper Pret, Luis Lara Brajs Tureng i Džejkob Mizarovski su sadašnjost i budućnost ove ekipe, igrači koji će biti (i već jesu) među najboljima na svojim pozicijama u narednoj deceniji.

Milvoki jeste bio najbolji tim ove sezone i napokon je uspeo da kruniše ovu eru titulom, ali najbitnije jeste shvatiti da ovaj uspeh nije bio preko noći. Ovo je rezultat izuzetno napornog rada, velikog truda, posvećenosti i žrtvovanja ličnog uspeha zarad višeg cilja.

Bruersi su pre svega TIM i potencijalno sledeća dinastija ovog sporta.