Samo u srpskom fudbalu, klupa električna, a fotelje sigurne: Sedam otkaza za 11 kola, ko sledeći "leti"?

U srpskom fudbalu trener je često čovek sa najkraćim rokom trajanja i najdužim spiskom očekivanja. Od njega se traži da pobeđuje odmah, da njegova ekipa igra lepo, razvija mlade, uklopi pojačanja, popravi ono što ne valja i, po mogućstvu, ne postavlja previše pitanja. Kada rezultata nema, računica je jednostavna: smena. Kao da je za sve što se događa na terenu dovoljan jedan potpis na ugovoru da bi se pronašao i krivac.

Superligaši su, čini se, odavno izgubili strpljenje za trenere. Nekoliko loših rezultata dovoljno je da se uzdrma klupa, a još nekoliko da se pokrene potraga za novim čovekom. U tom lovu na instant rešenje retko ko zastane i postavi mnogo važnije pitanje: da li je trener zaista jedini koji je pogrešio ili je samo najlakše njega smeniti?

Foto: Starsport

 

Jer, ako je trener odgovoran za igru i rezultate, šta je sa direktorima? Šta je sa skauting službom, ljudima koji biraju pojačanja, upravama koje odobravaju transfere i svima koji učestvuju u sklapanju ekipe? Da li se njihova odgovornost završava onog trenutka kada fudbaler potpiše ugovor i stane pred fotografe sa novim dresom? Ili počinje tek kada postane jasno da igrač koji je predstavljen kao veliko pojačanje ne može da odgovori zahtevima kluba?

Upravo tu srpski fudbal ulazi u svoju omiljenu zonu komfora: trener je kriv, ostali će se već nekako snaći.

A onda pogledamo kalendar i shvatimo da je pripremni period odavno završen, prvenstvo uveliko traje, a pojedini igrači tek tada stižu u klub. Neki dolaze pred sam kraj prelaznog roka, kada su treneri već osmislili način igre, rasporedili uloge, odredili prioritete i pokušali da od ekipe naprave celinu. Umesto da se sezona dočekuje sa zaokruženim timom i jasnom idejom, trener neretko dobija poslednje delove slagalice onda kada je utakmica već počela.

Šta se od njega tada očekuje? Da nastavi po starom, kao da se ništa nije dogodilo? Ili da preko noći menja zamisli, prilagođava sistem novim igračima, pomera igrače sa njihovih prirodnih pozicija i traži hemiju u svlačionici koja se još nije ni upoznala kako treba?

Foto: Starsport

 

Nije svaki kasni transfer problem, niti se svaki trener može osloboditi odgovornosti pozivanjem na okolnosti. Dobar stručnjak mora da se prilagođava, pronalazi rešenja i izvuče maksimum iz onoga što ima. To je deo njegovog posla. Ali postoji velika razlika između prilagođavanja ekipe tokom sezone i pokušaja da se u hodu izgradi tim koji je trebalo da bude formiran pre nego što je lopta prvi put zakotrljana za bodove.

Kada se dovedu igrači koji ne odgovaraju ideji trenera, kada se kasni sa pojačanjima ili kada se transferi realizuju bez jasne predstave o tome šta je ekipi zaista potrebno, onda problem više nije samo na klupi. To je problem planiranja, komunikacije i odgovornosti unutar kluba. A takvi problemi ne rešavaju se nužno promenom čoveka koji vodi treninge.

Ipak, u srpskom fudbalu često se događa upravo to. Kada stvari krenu nizbrdo, trener postaje prva i najvidljivija žrtva. Njegov odlazak može da posluži kao dokaz da je uprava reagovala, da je prepoznala problem i da je nešto preduzela. Novi stručnjak donosi novu energiju, novu konferenciju za medije i novu dozu optimizma. Navijači dobijaju razlog da poveruju kako će već sledeće nedelje sve izgledati drugačije.

Foto: FK Čukarički

 

A šta ako ne bude tako?

Šta ako i sledeći trener zatekne iste probleme, isti kadar, iste nedostatke i iste ljude koji su sastavljali ekipu? Koliko će onda trajati njegovo strpljenje, odnosno koliko će klub imati strpljenja za njega? I koliko puta jedan isti scenario može da se ponovi pre nego što postane očigledno da možda nije svaki put pogrešan čovek na klupi, već način na koji se klubom upravlja?

Naravno, trener nije nedodirljiv. Postoje loše procene, pogrešne odluke, tvrdoglavost, promašene izmene i utakmice u kojima stručni štab jednostavno ne uradi dovoljno. Ali ako se odgovornost meri samo brojem bodova, onda bi isti aršin morao da važi za sve koji su učestvovali u formiranju ekipe i određivanju sportskog pravca kluba. Nije moguće da je za pobede zaslužan čitav sistem, a da je za poraze dovoljan samo jedan čovek.

Tu dolazimo do pitanja koje se u srpskom fudbalu postavlja godinama, ali na koje i dalje nema ozbiljnog odgovora: ko snosi odgovornost kada trener ode, a problemi zbog kojih je smenjen ostanu?

Foto: MN Press

 

Možda bi bilo korisno da se, pre nego što se sledeći put uruči otkaz, napravi poštena analiza. Ko je birao igrače? Ko je procenio da su potrebni baš ti profili? Ko je odlučio kada će pojačanja stići? Da li je trener dobio tim za koji je preuzeo odgovornost ili je od njega traženo da od raspoloživog materijala napravi nešto sasvim drugo? I, najzad, da li je klub imao jasan plan ili se sve svodilo na nadu da će se rezultati nekako pojaviti?

To ne znači da sportskog direktora treba smenjivati posle svakog promašenog transfera, baš kao što ne znači da trener mora da dobije neograničeno vreme. Znači samo da odgovornost mora da bude ravnomerno raspoređena i da se odluke donose na osnovu činjenica, a ne isključivo pod pritiskom poslednjeg rezultata.

Foto: Starsport

 

Jer promeniti trenera najlakše je onda kada je najteže objasniti zašto ekipa ne funkcioniše. Mnogo je teže priznati da je pogrešio onaj ko je birao igrače, da plan nije postojao ili da se od početka radilo bez jasne ideje. Za takvo priznanje potrebno je više hrabrosti nego za konferenciju na kojoj se saopštava da je saradnja sporazumno završena.

Dok se to ne promeni, srpski fudbal nastaviće da vrti isti krug: loš rezultat, pritisak, otkaz, novi trener i nada da će sledeći uspeti tamo gde prethodni nije. A možda bi, pre nego što se ponovo krene u potragu za novim čovekom na klupi, trebalo pogledati i one koji sede u kancelarijama.

A, trenerska vrteška uveliko se vrti u srpskom fudbalu. Posle 11 kola od 14 klubova, čak sedam je ostalo bez trenera. Ni "večiti" nisu imuni na smene, pa je tako Dejan Stanković razrešen dužnosti već posle četvrtog kola, a onda su se nizali otkaz u Vojvodini (Miroslav Tanjga), Zemunu (Milan Kuljić), OFK Beogradu (Jovan Damjanović), da bi u nedelji posle reprezentativne pauze "stradala" čak tri šefa.

Prvi je otkaz dobio Marko Jakšić (Čukarički), zatim Marko Neđić (Radnički Niš), a onda je istu sudbinu doživeo i Strahinja Pandurović (Novi Pazar). 

Od trenera koji su zadržali posao tu su: Saša Ilić, Radomir Koković, Zoran Rendulić, Zoran Popović, Radovan Ćurčić, Nemanja Glušica i Feđa Dudić.

Za sada je sedam trenera ostalo bez posla, a s obzirom da do pauze ima još sedam utakmica nije nemoguće da još neko od trenera završi mandat pre vremena. Pitanje je samo ko?

Ništa od Lalatovića: Drinčić opet na klupi RadničkogPovratak na velika vrata: Dragan Stojković Piksi ponovo seda na trenersku klupuSavo Pavićević podneo ostavku u SpartakuCrno na belo, Marko Jakšić nije više trener Čukaričkog: Nije išlo onako kako smo zamisliliRastanak se primakao: Čukarički već traži zamenu Marku Jakšiću