Turski klubovi i njihovi budžeti - buđelari

Turska je prethodnih 20-ak godina  bila odredište za starije superzvezde svetskog fudbala, čiji je vrhunac karijere prošao. U njihovim klubovima igrači kao što su George Hadži,Vesli Snajder, Didije Drogba, Samjuel Eto, Nikola Anelka, Robin Van Persi, Roberto Karlos….primili su poslednje velike plate.

U poslednje dve-tri sezone, u Tursku su počele da dolaze velike zvezde u najboljim godinama: Mauro Ikardi, Viktor Osimen, Džon Duran, Hakim Zieš, Alvaro Morata, Ilkaj Gundoan, Marko Asensio, Andre Onana, Liroj Sane…

Dolazak Osimena za 75 miliona iz Napolija prošlog leta, pokazao je da su najveći turski klubovi prešli još jednu granicu I da su ušli u krug klubova koji za obeštećenje mogu da plate više desetina miliona evra, a da plate igrača mogu da pređu 10 milona godišnje. Rafael Leao je došao iz Milana u Galatasaraj za 38 miliona, Batakov iz Lokomotive za 25. Fenerbahče, koji je bez titule od 2014. godine, kupio je Grinvuda za 39 miliona. Bešiktaš je odgovorio dovođenjem Vlahovića za koga nije plaćeno obeštećenje. Kokču je plaćen Benfiki 30 miliona, a stigao je I Trosar iz Arsenala za 18 miliona. Šta tek reći za Trabzon, po svemu četvrti klub u zemlji, koji je bio nekoliko dana glavna fudbalska vest kada je doveo Salaha. Plus, poslednjih dana iz Midtjilenda kupljeni su talentovani Fransulino I Šimšir za ukupno 32 miliona.

Turski klubovi trenutno žive "Eldorado". Iako je struktura postavljena na prilično klimavim temeljima, turska liga trenutno je među najboljim i najbrže rastućim ligama na svetu.

U onom uobičajenom ludilu poslednjih dana prelaznog roka, malo ispod radara je prošla vest, da je na obalu Crnog mora trebalo da stigne I Rišarlison iz Totenhema za tri puta veću platu (!?) od one koju ima u Engleskoj, a da je Galatasaraj bez mnogo buke, želeo da kupi Kamavingu iz Reala.

Zašto je turska liga postala toliko privlačna međunarodnim zvezdama?

Finansijska moć turskih klubova raste. Osimen, recimo, u Galatasaraju zarađuje 15 miliona evra godišnje. A Čelsi mu je ponudio 8 miliona. Salah će u Trabzonu zarađivati ​​još više, 17 miliona godišnje (10 miliona  plata plus 7 miliona bonusa, plus ​​20% od prodaje artikala koji nose njegovo ime). Ovo je dogovor koji bi bilo teško postići s bilo kojim od klubova iz velikih liga na zapadu Evrope.

Međutim, Turska ima drugačiji poreski sistem od većine evropskih zemalja. U Turskoj klub plaća porez na dohodak igrača. 17 milijuna evra koje će Salah primati godišnje stvarni je iznos koji će biti uplaćen na njegov račun. To zapravo znači da će zarađivati ​​više nego u Liverpulu , iako je na Enfildu imao nominalno veću platu .

Ako tome dodamo strastvenu navijačku kulturu koja se prema igračima odnosi kao prema polubogovima i  atmosferu prepunih stadiona, jasno je zašto je Superliga tako atraktivna destinacija. Igranje pred fanatičnim navijačima na turskim stadionima potpuno je drugačije iskustvo nego u pomalo sterilnim arenama evropskih superklubova, gde ima turista koliko I pravih navijača. Dovoljno je videti doček Salaha na stadionu. 

Jednostavno se nameće sledeće pitanje. Kako turski klubovi mogu sebi da priušte ovakve budžete?  Jedan od razloga je taj što Turska nema ograničenja i finansijske nadzornike koje imaju velike evropske lige. Klubovi mogu biti vrlo kreativni u načinu na koji usmeravaju novac na svoje račune. Galatasaraj je, na primer, prodao svoj trening centar opštini Istanbul za pola milijarde evra.

Budući da ti iznosi prelaze službene klupske račune, finansijski izveštaji su prihvatljivi za UEFA, jer ne pokazuju dodatne gubitke. Ukupni dug klubova turske najviše lige prelazi milijardu eura, ali država je blagonaklona prema njima i spremna je restrukturirati te dugove, pa klubovi imaju puno manevarskog prostora.

Ironično, slaba valuta takođe pomaže, jer je turska lira podložna značajnoj inflaciji. Velike zvezde plaćaju se u evrima, dok domaći igrači uglavnom  u turskim lirama, što znači da vrednost tih iznosa stalno pada. To je prilično nejednak, čak i nepravedan sistem, ali omogućava isplatu velikih iznosa eliti.

Nije preterano reći, da je trenutno poslovanje velikih turskih klubova rizično kockanje sa sudbinom. Pre deset godina, Erdoganova vlada već je spašavala najveće klubove od financijske propasti, kada je kolektivni dug narastao na 2,3 milijarde evra. U to vreme, Galatasaraj i Trabzon su zbog financijskog fer pleja izbačeni iz evropskih kupova na godinu dana, a Fenerbahče je kažnjen zbog skandala s nameštanjem utakmica.

Dugovi su potom restrukturirani, ali danas su se vratili na tačku u kojoj klubovi troše velike iznose ne razmišljajući o budućnosti. Plate u turskim klubovima iznose 88% prihoda, što je ogromno u poređenju sa 70% koje Uefa smatra održivima.

Turski klubovi trenutno žive "Eldorado". Iako je struktura postavljena na prilično klimavim temeljima, turska liga trenutno je među najboljim i najbrže rastućim ligama na svetu.