Od Makaja i Tristana do treće lige i nazad: Dobro došao, Deportivo

Za Bebeta, Maura Silvu, Frana, Donata i onu prvu veliku generaciju Deportiva iz prve polovine devedesetih saznao sam kasnije. O njima sam čitao, gledao snimke i upoznavao ekipu koja je od kluba koji se borio za opstanak napravila kandidata za titulu prvaka Španije.

Čitao sam i o Miroslavu Đukiću i onom penalu protiv Valensije 1994. godine. O tituli koja je bila udaljena 11 metara, a završila kod Barselone. O tome kako su Bebeto i Mauro Silva stigli 1992. i praktično preko noći promenili istoriju kluba. O prvom velikom trofeju, Kupu kralja 1995. godine.

To je bio originalni "Super Depor", ali nije bio moj Deportivo. Mene je osvojila generacija koja je došla posle nje.

Roj Makaj. Dijego Tristan. Huan Karlos Valeron. Đalminja. Najbet. Manuel Pablo. Viktor. Serhio. Fran, koji je povezivao dve velike epohe. Mauro Silva, koji je takođe ostao dovoljno dugo da bude deo obe priče. I naravno Havijer Irureta.

To je bio Deportivo koji sam čekao u Ligi šampiona. Deportivo zbog kojeg je Riazor za mene predstavljao nešto mnogo veće od stadiona na krajnjem severozapadu Španije. Ekipa koja nije imala globalnu moć Real Madrida, Barselone, Mančester junajteda ili Milana, ali protiv koje niko od njih nije mogao unapred da upiše pobedu.

Naprotiv. Na Riazor se dolazilo sa ozbiljnom dozom straha.

Makaj je bio jedan od prvih igrača koje sam vezivao za taj klub. Nije imao Ronaldinjove poteze, Bekamovu popularnost ili Ronaldovu pojavu. Samo je neumoljivo davao golove. U sezoni 2002/03. postigao ih je 29 u prvenstvu, bio najbolji strelac Primere i zaslužio transfer u Bajern.

Godinu pre njega "Pićići" je osvojio Dijego Tristan.

Potpuno drugačiji napadač. Elegantniji, nepredvidljiviji, ponekad je izgledalo kao da igra utakmicu nekim svojim ritmom. Kada je bio pravi, bio je jedan od najboljih napadača u Evropi.

A onda Valeron.

Verovatno moj omiljeni igrač tog tima. Nije bio brz, nije bio snažan, naprotiv... Nije izgledao kao prototip moderne desetke. Nije mu ni trebalo. Dok su ostali razmišljali šta da urade sa loptom, Valeron je "video" dva poteza unapred. Sve je radio mirno, gotovo usporeno, a utakmica bi se ubrzavala oko njega.

Tu je bio i Đalminja, još jedan ostatak prethodne faze i potpuna suprotnost svakom pokušaju da se fudbal pretvori u disciplinovanu nauku. Genije, problem, umetnik, šta god želite. Jedan od onih zbog kojih ste gledali utakmicu jer nikada niste znali šta će sledeće uraditi.

I zato je važno objasniti koliko je taj Deportivo zapravo bio dobar. Nije to bila simpatična ekipa koja je jednom zalutala među evropske velikane.

Deportivo je 2000. postao prvak Španije. Od 1993/94. do 2001/02. četiri puta je završavao kao vicešampion. Godine 2002. pobedio je Real Madrid u finalu Kupa kralja na "Santjago Bernabeuu", baš na stogodišnjicu kraljevskog kluba, u večeri koja je dobila ime "Centenariazo".

Pet sezona zaredom igrao je Ligu šampiona. Pobeđivao je Mančester junajted. Arsenal. Bajern. Juventus. Bio je deo evropske elite, a onda je došlo veče zbog kojeg će ta generacija zauvek imati posebno mesto u istoriji Lige šampiona.

Milan.

Proleće 2004. godine. Ne bilo koji Milan, već aktuelni prvak Evrope.

Dida. Kafu. Nesta. Maldini. Gatuzo. Pirlo. Sedorf. Kaka. Ševčenko. Inzagi.

Karlo Ančeloti na klupi.

U prvom meču četvrtfinala na San Siru Milan je pobedio 4:1. Deportivo je čak poveo preko Valtera Pandijanija, a onda je stigao odgovor ekipe koja je delovala kao da nema slabost. Četiri gola. Revanš je izgledao kao formalnost.

Deportivu su bila potrebna najmanje tri, a nije smeo da primi nijedan. Protiv Milana, i to ne bilo kog, već "onog" Milana. Međutim...

Pandijani je pogodio u petom minutu. Valeron u 35. Albert Luke u 44.

Na poluvremenu je bilo 3:0, a onda je Fran u 76. minutu pogodio za 4:0.

Deportivo 4, Milan 0.

Foto: Credit: Miguel RIOPA / AFP / Profimedia

 

Postoje rezultati koje pročitate i odmah znate o kakvoj se utakmici radi. Ovo je bila jedna od njih.

Nije potrebno objašnjavati ko je dao golove, koja je bila sezona ili ko je sedeo na klupi. Dovoljno je reći Deportivo - Milan i jedna generacija ljubitelja fudbala tačno zna o kojoj večeri govorite.

Riazor je tada gledao jedan od najvećih preokreta koje je Liga šampiona videla.

Deportivo je bio među četiri najbolja kluba Evrope.

Porto Žozea Murinja zaustavio ga je korak pre finala. Posle 0:0 u Portugalu, Derlej je iz penala doneo Portu pobedu 1:0 na Riazoru. Porto je kasnije pobedio Monako i postao prvak Evrope.

Niko tada nije mogao da zna da je Deportivo upravo stigao do vrha svoje planine, kao i da će spuštanje biti toliko dugo.

Nije se sve raspalo preko noći. To je možda i najvažniji deo priče.

Veliki Deportivo građen je hrabro, ali i skupo. Veliki igrači imali su velike ugovore, transferi su stvarali obaveze koje su se plaćale godinama, a čitav sistem mnogo je lakše funkcionisao dok je klub svake jeseni igrao Ligu šampiona i uzimao novac evropske elite.

Kada je Liga šampiona nestala, računi nisu.

Generacija je starila. Makaj je otišao u Bajern. Irureta je napustio klub 2005. godine. Novi igrači nisu imali kvalitet onih koje su menjali, rezultati su postajali sve slabiji, prihodi manji, a finansijski teret prošlosti ostajao je isti.

Deportivo je 2011. ispao iz La Lige.
Odmah se vratio.
Pa ponovo ispao.
Pa se ponovo vratio.

Klub koji je nekoliko godina ranije računao kako da izbaci Juventus ili Milan sada je računao koliko bodova mu je potrebno da preživi do maja, a iza svega se nalazio još ozbiljniji problem.

Dug je premašio 160 miliona evra. Deportivo je 2013. završio u stečajnom postupku. Poslednji put iz La Lige ispao je 2018. godine i tada je počeo pravi ponor. Dve godine kasnije Deportivo je ispao i iz Segunde.

Zastanite samo na trenutak kod tog podatka.

Šesnaest godina nakon što je igrao polufinale Lige šampiona, Deportivo La Korunja postao je trećeligaš. Umesto Milana, Juventusa, Bajerna i Mančester junajteda, protivnici su postali Unionistas, Talavera, Tudelano, Zamora, Linares, San Fernando... A najgore je bilo što treća liga nije predstavljala kratku neprijatnost.

Deportivo je ostao tamo.

Pokušavao je da se vrati i nije uspevao. Menjao je trenere, igrače i planove. Gubio plej-ofove. Albasete ga je 2022. pobedio u finalu plej-ofa upravo na Riazoru. Za klub koji je navikao da taj stadion gleda pun protiv evropskih prvaka, sada je bio pun i za utakmice trećeg ranga.

Možda je baš tu najbolji odgovor na pitanje šta je Deportivo značio La Korunji.

Ljudi nisu otišli.

Nisu čekali da se klub vrati u Primeru da bi ponovo izvadili šalove iz ormara.

Dolazili su.

Punili Riazor.

Gledali trećeligaški fudbal na stadionu na kojem je nekada pao evropski prvak.

Generacija koja je pamtila Makaja, Tristana i Valerona sedela je pored klinaca koji Deportivo nikada nisu ni videli u La Ligi.

Klub je pao gotovo koliko jedan veliki klub može da padne, ali grad ga nije pustio.

Foto: Credit: Miguel RIOPA / AFP / Profimedia

 

U međuvremenu je počelo finansijsko spasavanje. ABANCA je od velikog poverioca postala dominantni vlasnik, dugovi su restrukturirani i kapitalizovani, a u septembru 2024. konačno je zatvoren stečajni postupak koji je trajao više od 11 godina.

I iste godine konačno je stigao prvi veliki korak na terenu. Deportivo se vratio u Segundu. Dve godine kasnije, 24. maja 2026, pobedio je Valjadolid i završio čekanje koje je trajalo punih osam godina.

 

🇪🇸🧑‍🧒 Deportivo La Coruña fans celebrated La Liga promotion after a long await, and this kid will have memories for the rest of his life 🥹💙 pic.twitter.com/MCobgsOc9p — Ultras Clips (@ultras_clips) June 2, 2026

 

Deportivo La Korunja ponovo je postao prvoligaš, a onda su se slike iz Valjadolida preselile 450 kilometara na severozapad. U La Korunji se te noći nije spavalo.

Više od 3.000 ljudi čekalo je ekipu ispred Riazora do posle četiri sata ujutru. Padala je jaka kiša, grad je pogodila oluja, ali niko nije išao kući. Čekali su autobus sa igračima koji su vratili Deportivo tamo gde ga starije generacije pamte, a neke mlađe nikada nisu ni imale priliku da ga vide.

Nije to bila proslava titule prvaka Španije. Nije bila ni noć poput one protiv Milana. Bila je proslava povratka. I možda je baš zato toliko značila.

 

🇪🇸 | Deportivo La Coruña fans before match vs Las Palmas🔵⚪️

The club have secured promotion ans will return to La Liga next season after an 8-year absence👏🏻 pic.twitter.com/pS7raS5mQS — ULTRA ATTACKIVE (@UltraAttackive) May 31, 2026

 

Osam godina je dugo vreme u fudbalu.

Niko u La Korunji ne očekuje novog Makaja, Tristana i Valerona. Niko ozbiljan ne priča o novom "Super Deporu", napadu na titulu ili povratku u završnicu Lige šampiona.

Vremena su drugačija. Fudbal je drugačiji. Deportivo je drugačiji.

Za početak je dovoljno što je ponovo tu.

U ponedeljak će pred punim Riazorom početi nova prvoligaška priča. Tim Antonija Idalga predvodiće iskusni Pjer-Emerik Obamejang, čovek koji je tokom karijere nosio dresove Borusije Dortmund, Arsenala, Barselone, Čelsija i Marselja. Uz njega će biti Jeremaj Ernandes, jedan od najvećih talenata koje je klub proizveo poslednjih godina, David Melja, Mario Sorijano, Dijego Viljares i momci koji sada treba da napišu svoju priču.

Ne moraju da budu nova zlatna generacija. 

Ne moraju da pobede Milan 4:0.

Ne moraju ni da nas nateraju da ih jednog dana nabrajamo napamet kao Makaja, Tristana, Valerona, Đalminju, Maura Silvu, Frana...

Za početak, neka ostanu.

Neka Riazor ponovo gleda prvoligaški fudbal. Neka generacija koja je odrasla uz priče svojih očeva o Bebetu dobije svoje utakmice, a ona koja je gledala Makaja i Tristana ponovo ima razlog da zastane kada na televiziji ugleda one plavo-bele pruge.

Jer osam godina nakon što je poslednji put ispao, i više od dve decenije nakon one nestvarne večeri protiv Milana, Deportivo je ponovo tamo gde smo ga nekada navikli da gledamo.

U La Ligi.

I baš je lepo što se vratio.