Kada ostanu samo šampioni

Mnogi su sumnjali. Bili su skeptični prema novom formatu Svetskog prvenstva. Strahovali su da će veći broj učesnika smanjiti kvalitet, ali dogodilo se suprotno. Posle mesec dana i 100 odigranih utakmica, prvi put u istoriji imamo četiri najbolje reprezentacije po FIFA rang-listi u polufinalu. A verovatno i četiri najkvalitetnije selekcije na svetu u ovom trenutku.

Nije bilo senzacija ni autsajdera. Nekima to nije romantično, jer nas je fudbal naučio da volimo iznenađenja i nemoguće priče. Ali nekada je lepše kada kvalitet pobedi slučajnost. Španija, Francuska, Argentina i Engleska. Reprezentacije koje zajedno imaju sedam titula svetskog šampiona. Koliko to samo moćno zvuči!

Leva strana žreba donela nam je evropski klasik. Treću godinu zaredom gledaćemo duel Španije i Francuske, a na prethodna dva videli smo čak 12 golova. Španija nije počela šampionski. Kiks protiv Saudijske Arabije otvorio je pitanja koja niko nije očekivao. Međutim, kako je turnir odmicao, tako se dizala i ekipa Luisa de la Fuentea. Iz meča u meč delovala je sve sigurnije i zrelije. Onako kako izgledaju šampioni.

Sa druge strane stoji Francuska. Selekcija koja je do sada najviše pokazala, ali i od koje nismo znali šta da očekujemo. Ne zbog manjka kvaliteta, već zato što ga ima previše. Toliko zvezda na jednom mestu ume da postane problem veći od svakog rivala.

Ali Didije Dešan je pokazao zašto je jedan od najuspešnijih selektora moderne ere. Uspeo je od individualaca da napravi tim i da ego pretvori u disciplinu.

Nekada je lepše kada kvalitet pobedi slučajnost. Španija, Francuska, Argentina i Engleska. Reprezentacije koje zajedno imaju sedam titula svetskog šampiona. Koliko to samo moćno zvuči!

Mnogi će reći da je to finale pre finala, ali ja ipak ne bih išao tako daleko. Mundijali su nas odavno naučili da takve prognoze retko prežive poslednji zvižduk. Pogotovo kada je na drugoj strani žreba tim koji više ne juri Boginju, već je brani od celog sveta. A nasuprot njemu stoji verovatno najgladnija fudbalska nacija na planeti.

Argentina protiv Engleske. Duel koji od 2. aprila 1982. i početka Foklandskog rata prestaje da bude samo fudbal. Rivalstvo koje je ispisalo neke od najpoznatijih stranica istorije Mundijala. Od čuvene "Božje ruke" i gola veka 1986. godine do crvenog kartona Dejvida Bekama posle sukoba sa Dijegom Simeoneom 12 godina kasnije.

Prvak sveta do ovog polufinala nije bio sjajan. Nije bilo dominacije koja plaši protivnike, niti fudbala koji oduzima dah. Bilo je više muke nego što su mnogi očekivali. Međutim, svaki put kada bi se našla u problemu, Argentina bi pronašla rešenje. Pojavio bi se onaj šampionski gen koji razdvaja velike od najvećih. A pojavio bi se i Mesi. Pa Enco. Pa Hulijan.

Sada, ipak, deluje da će sve to morati da se spoji, jer Argentina prvi put naspram sebe ima reprezentaciju iz prvih 15 na FIFA rang-listi. Engleska je verovatno jedina selekcija koja sama sebi stvara veći pritisak nego što joj ga stvaraju protivnici. Svako veliko takmičenje počinje istom rečenicom, a završava se istim razočaranjem. Već šest decenija živi od uspomene na jedan julski dan iz 1966. godine. Međutim, sada deluje da može da bude drugačije, iako je bilo problema.

Ni Engleska nije bila ubedljiva, ali su svi polufinalisti u nekom trenutku pokazali svoje slabosti. Neki više, neki manje. Niko ne deluje savršeno, a svi su dovoljno veliki da postanu šampioni. Španija, posle evropske krune, želi da osvoji i svetsku i tako ponovi uspeh iz 2010. godine. Francuskoj je cilj da izbori treće uzastopno finale i podigne drugu titulu u tom periodu, dok Argentina može da postane tek treća selekcija koja će odbraniti Boginju.

Ali… Možda je došlo vreme da se, posle šest decenija čekanja, fudbal konačno vrati kući…