SPORT POSLE SPORTA

Znate kako se kaže: "Jednom policajac, uvek policajac". E, pa, po svemu sudeći, isto važi i za sportiste. Zašto? Brojni su razlozi. Aktivni sportisti nas ostavljaju bez daha, plene na terenu,  njihovi uspesi imaju gotovo opojno dejstvo i onda je potpuno jasno da se iz toga ne može tek tako izaći. 

Mnogi nakon takmičarske karijere postaju treneri, poput Dejana Stankovića, Saše Đorđevića, Zinedina Zidana i drugih. Jasno je i zbog čega, to je njihov život, njihov način razmišljanja, njihova glad za pobedom, njihov identitet. Često vrhunske sportiste nećemo u tzv."penziji" gledati kraj terena, ali sport je sport i iz fotelje.

Proslavljeni atletičar Dragutin Topić, uz to što kao trener svoje kćerke Angeline niže uspehe, nalazi se i na čelu Stručnog saveta Srpskog atletskog saveza, a Didije Drogba učestvovao je u razvoju fudbala u Africi i kandidovao se za predsednika tamošnjeg Saveza. Postoji još modela, i to onih koji pomiruju veliku finansijsku dobit i sportski duh, a pravi primer toga su Dejvid Bekam i Majkl Džordan, vlasnici ili delimični vlasnici Inter Majamija i Šarlot Hornetsa. Ne mogu da preskočim podatak da je Džordan čak i promenio sport i posle košarke se okušao u bejzbolu, dok je Bo Džekson vrhunske rezultate postizao i u NFL-u i u MLB-u...

Imamo onda i jasnu filantropsku potrebu kod velikih asova da se uključe u edukaciju mladih na ovaj ili onaj način. Akademije i škole sporta  jedan su par rukava, a tu je i naša teniserka Ana Ivanović koja učestvuje u razvoju sporta kroz humanitarne aktivnosti i rad sa mladima. 

"Ja sam sportista" je ono sa čime naši idoli žive i gubitak identiteta kroz povlačenje sa terena nije nimalo retka pojava i zbog toga većina njih nastavlja da živi, diše i sanja kroz sport, posredno ili neposredno.

Da ne bude ovo moje razmišljanje samo puko pobrojavanje po sistemu "gde su i šta rade?", evo i drugog ugla.

Šta je sa psihom sportiste koji zna da će mlad ići u penziju? Za to mlad čovek ili žena moraju da se pripremaju na vreme, da poslože stvari u glavi i imaju jasan cilj. Često ih na to niko ne upozori, ali o tome mora da se priča. Psihologija sporta tu je dragocena, možda se o tome ne govori dovoljno, ali veliki stres koji povlači odluka o prestanku karijere može ostaviti posledice čak i na one najčvršće.

Priprema za trenutak konačne odluke, upravo zbog toga mora da bude dugotrajna i promišljena. Snaga psihe produžila je sportski rok trajanja sportistima poput Ivane Španović, koja je nakon uspeha u skoku udalj promenila disciplinu i sada se u 35. godini takmiči u troskoku. Ona jeste pomerila granicu, ali rad na tome nije nešto što će se savladati u par meseci.

Nedavni slučaj skijašice Lindzi Von, koja je nekoliko dana nakon povrede ligamenata odlučila da nastupa na ZOI, na kojima je doživela ozbiljan peh i susrela se sa pretnjom amputacije noge, nedvosmisleno ide u prilog tome da se odluka o prestanku takmičarske karijere mora doneti u pravom trenutku, a glad za pobedom utoliti na drugom mestu. Baš zato važno je već od prvih uspeha usmeriti sportiste da razmišljaju i o tome "šta posle". "Ja sam sportista" je ono sa čime naši idoli žive i gubitak identiteta kroz povlačenje sa terena nije nimalo retka pojava i zbog toga većina njih nastavlja da živi, diše i sanja kroz sport, posredno ili neposredno.

Nakon svega ovoga dolazim do zaključka, načini su različiti, ali potreba je ista: ne izgubiti svoje JA. Drugim rečima: "Jednom sportista, uvek sportista".